Tags

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Komunikacija (lat. comunicatio) predstavlja veoma važnu svakodnevnu aktivnost. Ona podrazumeva razmenu informacija između pošiljaoca i primaoca, sredstvo kojim informišemo, edukujemo, motivišemo, ubeđujemo. Jednostavno, dok komuniciramo, afirmišemo se kao socijalna bića. Zato je veoma važno obratiti pažnju ne samo na sadržaj poruka koje prenosimo, već i na njihovu formu, jer vrlo često jedno utiče na drugo.

Budući da proizilazi iz društvene interakcije, komunikacija je neophodna za postavljanje i realizaciju ciljeva preduzeća, organizoavanje ljudskih resursa, za usmeravanje, motivisanje i vođenje zaposlenih. Usvajanje i pravilna primena pravopisnih normi, kao i vođenje računa o kulturi kako usmene tako i pisane komunikacije trebalo bi da bude osnovni zadatak svih onih koji uspostavljaju kontakte sa spoljnim saradnicima i imaju ulogu kreatora opšteg utiska o imidžu institucije koju, kao njeni zaposleni, predstavljaju.

Međutim, u vreme intenzivnog razvoja internet tehnologija, kada novi mediji menjaju ne samo načine komunikacije već i samu komunikaciju, dolazi do ekspanzije tzv. elektronskog komuniciranja. Sve ređe razgovaramo lice u lice ili telefonom; češće se opredeljujemo za slanje mejlova, četovanje, diskusije na forumu. Uzrok ovakvih promena krije se u činjenici da ljudi imaju sklonost ka prilagođavanju jezika konkretnoj komunikacijskoj situaciji.

Jezik nije samo konstrukcija, puki predmet istraživanja; suštinu jezika pronalazimo u konstataciji da je on, u stvari, socijalni događaj. Treba ga posmatrati i izučavati u njegovoj dijaloškoj formi. Istraživanja u komunikologiji govore nam da reči prenose samo jedan deo poruke, a da na uobličavanje konačnog smisla informacije utiču: boja glasa, ton kojim se nekome obraćamo, gestikulacija,  pauze u govoru, intonacija, brzina izgovaranja reči… Zato je u neposrednoj (ličnoj) komunikaciji lakše izbeći nesporazume i pogrešna tumačenja. U pisanoj komunikaciji, pogotovo u onoj koja se odvija on line, to nije slučaj.

komunikacija - proces

Rad na usavršavanju jezika je mnogo više od pravopisno ispravno napisanih tekstova – uvek treba imati na umu da  su reči sastavni deo šireg konteksta – rečenice,  a da je rečenica je deo teksta. Ono što pišemo mora biti jasno i precizno definisano, jer različite perspektive mogu jednoj istoj poruci dati sasvim različita značenja.

Čet je, nesumnjivo, jedan od najpopularnijih, ali i najspecifičnijih vidova komunikacije putem interneta. Reč je o novom obliku komuniciranja, različitom od standardnog govornog i pisanog jezika. Ovaj žanr pripada specifičnoj vrsti komunikacije (engl. CMC – Computer Mediated Communication), čiji su počeci zabeleženi sedamdesetih godina, da bi pravu ekspanziju doživeo u današnje vreme. Dok je jezik imejla mnogo bliži jeziku pisanih žanrova i u nekim svojim karakteristikama podseća na pisanje klasičnih pisama, jezik četa najviše je sličan živom govoru, iako se i on javlja u pisanoj formi. Baš zato što se komunikacija odvija u realnom vremenskom toku, pa je opcija menjanja sadržine i forme smanjena na minimum, ovaj vid komunikacije je najsrodniji živoj reči. Uprkos činjenici da nameće brojna ograničenja, jezik četa je živ i dinamičan, i to upravo zbog prisustva neverbalne komunikacije koja je uobičajena kod neposrednog kontakta i žive reči.
Neverbalni elementi komunikacije se u onlajn komunikaciji najčešće manifestuju kroz simboličko predstavljanje emocija smajlijima (emotikonima), kao i kroz isticanje teksta na razne načine: velikim slovima, upotrebom bolda, kurziva, italika, ili menjanjem boja, a sve to u cilju prevazilaženja granica koje nameće pisana reč.

Emotikoni su simboli, nastali kombinacijom interpunkcijskih znakova, slova i drugih karaktera na tastaturi, sa funkcijom da imitiraju izraz lica. Prvi emotikoni pojavili su se još 1982. godine, na predlog profesora Skota Falmana sa Karnegi Melon Univerziteta. Falman je predložio studentima da koriste simbole za označavanje, odnosno pravljenje razlike između šaljivih i ozbiljnih razgovora, :-) za šalu i  :-( za ozbiljne teme. Ubrzo su nastale i druge verzije smajlija koje označavaju različita raspoloženja.

Emotikone često koristimo iz navike, ali njihova prava funkcija jeste da nadomeste nedostatak facijalne ekspresije u pisanoj reči. Kako živa komunikacija postepeno izumire, nekad zbog ljudske lenjosti, nekad zbog nedostatka vremena, a čovek i dalje ima potrebu da se što potpunije izrazi, onda on koristi „skraćenu verziju“ emocija. Takođe, ukoliko je sadržaj poruke, sam po sebi, dvosmislen, emotikoni mogu pomoći da tekst ne bude pogrešno shvaćen.

I tako, širom sveta ljudi su oberučke prihvatili ovu nasmejanu varijantu govora. Na primeru upotrebe emotikona prikazano je maksimalno svođenje upotrebe standardnih jezičkih sredstava. U većini slučajeva, nalazimo ga i tamo gde mu zapravo nije mesto, jer njegovo značenje odudara od značenja teksta koji mu prethodi.

Prevazilažnje preterane upotrebe emotikona omogućava nam da ostvarimo prirodniju i maštovitiju komunikaciju, negujemo sopstveni način izlaganja stavova i emocija i malo dublje razmišljamo o onome što govorimo i pišemo u svakodnevnom kontaktu sa ljudima.
Sposobnost dobrog govorenja je prirodni dar. Međutim, unapređenje kulture izražavanja i izgrađivanje ličnog stila nije. Veština dobrog govorenja i pisanja mogu se vežbanjem detaljno usavršiti.

Članak je u potpunosti preuzet sa bloga Valentin Kuleto