Tags

, , , , , , , , , , , , ,

Deca pokušavaju da komuniciraju sa svojom majkom ili ocem nekoliko meseci nakon rođenja. Svi mi osećamo potrebu da pričamo jedni sa drugima zato što smo društvena bića. Pošto živimo u društvu moramo da komuniciramo! Čak i životinje, ptice i ribe komuniciraju na neki svoj način. Ljudska bića komuniciraju međusobno. Ljudi govorom komuniciraju, životinje prave određene zvukove, ribe ne prave nikakve zvukove, ali takođe komuniciraju. Komunikacija je apsolutna potreba za opstankom i bitna stavka našeg postojanja.

Komunikacija nastaje od latinske reci communicare, što znači napraviti zajedničkim (zajedničko učenje, rešavanje problema, saradnja u poslu, ogovaranje itd). Komunikacija je proces prenošenja poruke od izvora – pošiljaoca, do slušaoca sa ciljem ne samo da se poruka primi, već i da se razume. Ona je važna u svim aspektima našeg života i deo je svakodnevnice. Komuniciranje je proces kreiranja, transmisije, interpretacije činjenica, mišljenja, međusobna razmena informacija između dve ili više ličnosti. Pre uspostavljanja komunikacije važno je znati kojim informacijama raspolažemo, kada, kako, i sa kim komuniciramo.

Svi komuniciraju i svi misle da znaju da komuniciraju. Dobri komunikatori se ne rađaju. Oni uče da izlažu svoje ideje, njihov cilj je da poslata poruka bude primljena, njihov zadatak je i da slušaju.

Komunikacija je treća izuzetno značajna menadžerska aktivnost u domenu uticanja. Ona je toliko važna za uspešan rad i delovanje menadžera u organizaciji da je Bernard stavlja ispred svih drugih menadžerskih poslova. Tako, po ovom poznatom autoru, menadžerske funkcije čine: “prvo, obezbeđenje sistema komunikacija, drugo, osiguranje i podsticanje neophodnih napora u radu i, treće, koncipiranje i definisanje cilja”.

Da bi istakao poseban značaj ove menadžerske aktivnosti Mincberg nakon sistematskog promatranja i analiziranja rada top menadžera, navodi da verbalne interakcije zauzimaju 78% menadžerskog vremena i 67% njihovog rada. Najveći deo ovog vremena menadžeri troše na sastanke i telefonske razgovore.

Tri su ključna razloga važnosti menadžerskih komunikacija. Prvi je nemogućnost uspešnog zajedničkog rada (svojstvenog  svim organizacijama u društvu) bez dobrog komunikacijskog sistema, drugi je veliko angažovanje menadžera u ovom domenu i treći je značajan negativni efekat usled lošeg, neadekvatnog komuniciranja. Taj efekat se javlja ne samo u organizacijama, već i svuda gde se komuniciranje praktikuje. U porodici, s prijateljima i poznanicima, u društvenoj zajednici i organizacionom životu za mnoge probleme može se utvrditi da potiču od nesposobnosti da se ostvari uspešna komunikacija. Ta neophodnost je naročito karakteristična za privredne organizacije, pa čak i one najrazvijenijih zemalja sveta. Tako, na primer, konsultanti iz oblasti menadžmenta u SAD-u smatraju da oko 10% preduzeća ove zemlje propada svake godine u prvom redu zbog loših menadžerskih komunikacija.

Usled kontinuiranih promena na tržištu i usled sve većeg broja konkurencije, više nije dovoljno samo komunicirati sa okruženjem (internim i eksternim), već je bitan i način na koji se ta komunikacija obavlja u okviru organizacije. Za komuniciranje je bitno: ko kaže (ko informiše); šta kaže (upućuje, informiše, obaveštava); kako kaže (na koji način, kojim kanalom, svojim glasom, tehničkim sredstvima); kome kaže (slušaocima, partnerima, učenicima); zašto kaže (radi informisanja, sticanja znanja i sl.).

Uprkos jednostavnosti procesa komuniciranja, postoje mnoge potencijalne prepreke za efektnu komunikaciju. Ti faktori koji oštećuju jasnoću poruke nazivaju se komunikativni šumovi. Oni se mogu javiti u bilo kojoj fazi komunikacionog procesa i potrebno ih je, ukoliko je to moguće potpuno izbeći.

Ključne uloge komunikacije u organizacijama su:

1. usmeriti akciju

2. postići koordinisanu akciju

3. uticati na stvaranje pozitivnih medjuljudskih odnosa

Ključna svrha organizacione komunikacije je da usmeri akciju, tj. da natera druge da se ponašaju na odredjen način. Ipak, da bi organizacija mogla da funkcioniše, pojedinci i grupe moraju da koordiniraju svoje aktivnosti i napore. Koordinacija ne bi bila moguća bez komunikacije, jer bez nje ljudi ne bi znali kako i šta da rade i organizacije ne bi mogle efikasno da funkcionišu. Drugima rečima, pored usmeravanja akcija, ključna uloga komunikacije u organizacijama je da se postigne koordinirana akcija. Ove funkcije se postižu sistematskim razmenjivanjem informacija. Informacija je srž svih organizacionih aktivnosti.

Postoji i međuljudska strana organizacione komunikacije koja je okrenuta društvenim odnosima koji vladaju između ljudi. Uz pomoć komunikacije se razvija prijateljstvo i stvara poverenje i prihvatanje. Stvaranje prijatne međuljudske atmosfere u organizaciji je uslovljeno posvećivanjem suštinske pažnje komunikaciji.

Teoretičari komunikacije koji modernizaciju primarno shvataju kao komunikacijski proces, na lokalne ili nacionale kulture gledaju kao na prepreke koje treba prebroditi na putu do modernog društva. Prelaz s tradicionalnog na moderno društvo na individualnom se nivou smatra povezanim s promenom karaktera. Mobilne ličnosti u modernim društvima odlikuju se prema tome “empatijom”, dakle sposobnošcu da se užive u položaj druge osobe, te da se zamisle u nepoznatim, odnosno novim situacijama, mestu i vremenu. 

Pomoću masovne komunikacije dolazi se do stvaranja publike koja je receptivna za nadlokalne vesti. Stvara se mobilna senzibilnost koja prethodi stvarnoj mobilnosti (početna socijalizacija).

 

Svaka poruka se sastoji od verbalnog dela, vizuelne impresije, tona glasa kojim je izgovorena. Istraživanja pokazuju da vizuelni deo poruke koju slušalac dobija, gledanjem u osobu koja prezentuje poruku, najviše ostaje u sećanju.

Eksperti za komunikaciju tvrde da komuniciramo:

– 7% verbalno

– 38% glasom (ton)

– 55% neverbalno.

Da li onda treba da zanemarimo društvene medije?

Više o procesima komunikacije u sledećem postu …